Mračne tajne srpskih bajki: Kanibalizam, nekromantija i „ni-ni“ prostori
U duhu onoga što me poslednjih meseci najviše zaokuplja — a to je masovna histerija oko „neprikladnih“ priča za decu — stiže novi tekst posvećen bajkama. I to ne bilo kakvim, već onima koje je Vuk Karadžić sakupio, ali ih nije objavio jer su bile previše surove za tadašnju publiku. Zahvaljujući Veselinu Čajkanoviću, te bajke iz Vukove zaostavštine (i nekim drugim) konačno su ugledale svetlost dana u antologiji Čudotvorni prsten. Kada sam prvi put čitala taj izbor, bila sam fascinirana i oduševljena. Znala sam da naš narod ne može imati samo „uglađene i konzervativne“ bajke — prave, sirove, čekale su negde u mraku. Čitajući Kum ribu (koju posebno volim), naišla sam na priče koje savršeno ilustruju moju omiljenu definiciju: bajke su tekstovi okrutnih fabula. Ako ste mislili da su bajke nežne priče za laku noć, namenjene uspavljivanju dece i stvaranju ružičastih iluzija o svijetu — vreme je da se probudite. Bajke su izvorno sve samo ne to. One su algoritmi za preživljavanje koje su naši preci prenosili s uma na um (kao kulturne viruse, odnosno mimeme), kako bi objasnili apsurd i surovost sveta u kojem su živeli. Pre nego što su prošle kroz proces „hrišćanske i građanske vakcinacije“ braće Grim, a kasnije i korporativne diznifikacije, bajke su bile surove, paganske i mračne. Nisu skrivale zlo — davale su ljudima alate da se s njim suoče. Ako želimo da vidimo pravo lice bajke, dovoljno je da zavirimo u naše dvorište. Tu nema staklenih cipelica ni raspevanih ptičica. Tu vas čekaju kanibalizam, skrnavljenje grobova i bića iz podzemlja — čist htonski svijet. Ulazak u ni-ni prostor: Slučaj bajke Kum riba Da bi se prava transformacija u bajci dogodila, junak mora da izađe iz svog bezbjednog svijeta i zakorači u „ni-ni prostor koji predstavlja marginalnu, liminalnu zonu u kojoj se ukidaju društvena pravila i gdje granice između živih i mrtvih postaju porozne. Ovom temom sam se bavila proučavajući našu specifičnu bajku Kum riba. Ova bajka direktno prikazuje taj ničiji prostor gdje slobodno šetaju i demonske i božje sile (shvatate kako je određena sila prisutna). Kroz nju se prelama sukob paganizma i hrišćanstva. Kada se u priči rađa vjedogonja odnosno zduhač u zavsinosti koji ste dio govrnog područja (dijete sa natprirodnim moćima), ono inicijalno pripada htonskom, podzemnom svijetu, a ne socijalnom ili patrijarhalnom poretku. Voda u ovoj priči ima snažno magijsko dejstvo, a kontaktna magija se ostvaruje preko dragog kamena koji „kum riba donosi sa sobom. Ovdje vidimo koliko je narodni pripovjedač bio svjestan da se najveće životne drame – rođenje, preživljavanje i smrt – odvijaju na tankoj granici svetova. Ali, dok Kum riba predstavlja suptilan sudar religija, druge priče iz Čajkanovićeve antologije donose čist, nepatvoren horor koji bi današnje cenzore dečje književnosti doveo do očaja. Kanibalizam i „Ko koga jede? Kako ističe teoretičarka Marija Tatar, izvorna bajka je opsjednuta motivom hrane i pitanjem ko će biti pojeden. Najbolji primjer za to je naša čuvena bajka Baš-Čelik (koja se zapravo može tumačiti kroz mnogo nivoa, i da se nikada ne umorimo od bogatog teksta). Kada najmlađi carević traži vatru u mračnoj šumi, on ulazi u pećinu u kojoj zatiče prizor od kojeg se ledi krv u žilama: devet divova je na ražanj nataklo dva čovjeka i peku ih uz vatru, dok pored njih ključa veliki kazan (oranija) „pun isječenijeh ljudi. Da bi preživio, junak mora da sejdi sa njima i pretvara se da i sam jede ljudsko meso! Ovo nije maštarija za zabavu; ovo je brutalan prikaz egzistencijalnog straha od gladi i suočavanja sa monstruoznim autoritetima (divovima) u nemilosrdnoj prirodi. Moram ovdje dodati jednu upadicu, starim SLovenima kanibalizam nije bio stran! Kada bi umrla najstarija osoba u selu, njeno tijelo bi kuvali i jeli, nadajući se da će na taj način dosegnuti dugovječnost i zdravlje. Nekromantija i uznemiravanje mrtvih „Vračara joj kaže da ide na groblje, pa da iz nepoznatog groba iskopa glavu, pa da tu glavu i još malo zemlje iz tog istog groba kuva, pa će joj doći momak bilo živ bilo mrtav” Jedna od ključnih funkcija „ni-ni prostora“ jeste odvajanje živih od mrtvih. Naše bajke tu granicu često brutalno krše. U bajci Djevojka i dva mrtvaca, devojka odlazi vračari tražeći način da vrati svog momka. Uputstvo je jezivo: mora da iskopa ljudsku lobanju iz nepoznatog groba, stavi je u lonac zajedno sa grobljanskom zemljom i kuva. Braća Grim i današnji cenzori dečje literature bi se užasnuli. Slično, u priči Božja kazna za ubistvo, čovek koji je ubio pobratima odlazi na njegov grob, lupa nogom po humci i poziva ga da mu bude dever na svadbi. „Nađe grob svog pobratima, lupnu nogom u zemlju na grobu i reče: ‘Ej pobratime, ustaj da mi budeš dever…’ Kad lupnu treći put i pozove ga, zemlja od groba se otvori na dve strane, i pred njim se obrete njegov pobratima u istim onim haljinama u kojima ga ovaj beše ubio” Zemlja se otvara, a mrtvac izlazi u krvavim haljinama u kojima je ubijen. Poruka je jasna: igranje sa granicom između svetova nikada ne prolazi nekažnjeno. Horor na porodičnom ognjištu Ili, moje omiljeno pitanje – zašto roditelji mrze djecu? Marija Tatar s pravom tvrdi da neprijatelj u bajkama nije uvijek tamo negdje u strašnoj šumi, već se pravi horor odvija kod kuće, unutar porodice. Kako tada prije nekoliko stotina godina kada su ove bajke bilježili tako i danas! Pogledajte samo našu bajku Zla svekrva. U njoj svekrva toliko mrzi svoju snahu da, kada ova rodi blizance, ona bebe baca u rijeku u sanduku da se udave, a umesto njih podmeće mačiće kako bi je ponizila i uništila pred mužem . „A kad joj svekrva to vidi, podstavi troje mačadi, a ono troje đece zatvori u jedan sanduk, pak naredi sluzi da ga baci u najbližu rijeku Ili uzmimo samu Pepeljugu u Vukovoj verziji. Priča počinje tako što se majka pretvara u kravu koju porodica na kraju kolje i jede, dok Pepeljuga mora da skupi majčine kosti i da ih zakopa pod kamen kako bi iz njih kasnije dobila magičnu pomoć. Kanibalizam i čedomorstvo unutar porodice
Dobro došli u stvarni svijet bajki – prostor gdje se ukidaju pravila i rađa hrabrost (video)
Iz prave bajke ne možemo izaći isti kakvi smo u nju ušli. Živjele bajke, tekstovi okrutne fabule! Znam da ste odrasli vjerujući da su bajke nježne priče za uspavljivanje i laku noć. Međutim, istina je mnogo dublja i mračnija. Sama riječ „bajka” potiče od reči „bajati”, što ne znači samo izgovarati magijske riječi, već i „tiho šaputati sa mrtvima”. Izvorne bajke nisu nastale u dječjim sobama; one su svojevrsni algoritmi za preživljavanje (mimeme) koje su ljudi vjekovima prenosili od uma do uma kako bi objasnili svijet, izrazili svoje borbe i utopijske nade. One su izvorno tekstovi okrutne fabule, subverzivni narativi potlačenih koji nam daju aparaturu da se borimo protiv sistema. Vjekovima unazad, ove moćne priče prolazile su kroz proces „hrišćanske, ideološke i političke vakcinacije”. Cenzurisane su i kasapljene kako bi postale priručnici za prevaspitavanje društva i stvaranje poslušnih građana. Tu destrukciju do vrhunca je dovela industrija zabave, sprovodeći kapitalističku „diznifikaciju” – oduzevši ženama moć djelovanja, pretvarajući nekada aktivne heroine u pasivne lutke koje stoje na litici i čekaju spas princa. Danas, u eri „Cancel kulture”, svjedoci smo trenda gdje se djeca tretiraju kao krhki sunđeri, a klasična književnost se zbog moderne političke korektnosti šalje na giljotinu. Sklanjanjem surovosti i mraka iz književnosti, mi djeci zapravo stavljamo „ružičaste naočare sa duplim dnom” i šaljemo ih potpuno nespremne u stvarni svijet. Djeci je susret sa mrakom neophodan! Ja ne pišem bajke da bih djeci rekla da zmajevi postoje, već da bih ih naučila da zmajevi mogu biti pobijeđeni. Bajka djetetu ne skriva zlo, već mu daje alat, vjeru, hrabrost i snagu da se sjutra izbori sa njim. Iz ovog mog akademskog i ljudskog bunta nastao je i moj roman Čuvari groblja. Uprkos dobronamjernim savjetima da se izbjegne „mračan” naslov, ostala sam vjerna ideji da djecu, koja su po prirodi egocentrična, upravo susret sa ovim temama uči empatiji i sagledavanju perspektive Drugoga. Kroz moje knjige, predavanja i tekstove, pozivam vas da zakoračite u „ni-ni” prostor – liminalnu, marginalnu zonu van društvenih pravila gdje se jedino i može doživjeti istinska transformacija i suočavanje sa arhetipima. Iz prave bajke ne možemo izaći isti kakvi smo u nju ušli. Živjele bajke, tekstovi okrutne fabule!
Nova vakcinacija bajki: Zašto cenzura nije rešenje
Danas sam na Instagramu naletela na objavu koja me je, blago rečeno, duboko iznervirala. Govoreći o “spornim” i arhaičnim sadržajima u bajkama na kojima smo odrasli, autori profila su postavili retoričko pitanje o tome koliko jedna priča može da utiče na dete, a zatim dramatično odgovorili: „MOŽE, MNOGO. Oni su mali sunđeri sa velikom upijajućom moći…“ Zatim su pozvali na prilagođavanje sadržaja deci, brisanje predrasuda iz bajki, i usput zapretili da će „nepodobne“ komentare brisati. Viktor Igoo da zna šta pišu danas o njegovom remek-djelu razmislio bi dobro da li bi napisao Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu! Na prvi pogled, ovo zvuči kao plemenita briga za dečju psihu. Međutim, kao neko ko se bavi dubinskom istorijom i ideologijom bajki, moram da kažem: ovakav stav je ne samo naivan, već predstavlja opasnu regresiju koja savršeno služi upravo onom sistemu protiv kog misli da se bori. Da bismo razumeli zašto, moramo sagledati bajke iz ugla Džeka Zajpsa, jednog od najvećih savremenih proučavalaca ovog žanra. Taj sporni Instagram post zapravo ne predlaže ništa novo; on samo zagovara novu, modernu iteraciju „vakcinacije“ bajki, procesa koji traje već vekovima. I nije jedini, jer prečessto se desi da neko od zabrinutih roditelja pozove na linč! Od okrutne stvarnosti do građanske dresure Autori ovakvih objava zaboravljaju osnovnu istorijsku činjenicu: bajke izvorno uopšte nisu bile namenjene deci, niti su bile pedagoški alat. Niti Zvonar pisan za djecu, ali… ostavimo po strani to kako je prilagođen mlađima da upoznaju jednu prelijepu priču o Evropi koja je postojala i zapravo, još uvijek postoji. Mada, nije to samo Evropa, čitav svijet je takav… U svojim ranim, usmenim oblicima, bajke su bile surove, nimalo ulepšane priče odraslih seljaka i potlačenih klasa koje su odražavale brutalnu realnost feudalnog života: glad, napuštanje dece, silovanje, nasilje i bespoštednu borbu za opstanak. Te priče su nosile snažan subverzivni i utopijski potencijal, izražavajući želju nižih klasa da preuzmu moć i promene društvo. Onda se dogodilo ono što Zajps naziva „procesom civilizovanja“ odnosno ono što ja obožavam zvati “vaakcinacija”! i prisvajanja od strane aristokratije i buržoazije. Krajem 17. veka u Francuskoj (Šarl Pero), a zatim u 19. veku u Nemačkoj (braća Grim), bajke su preotete, cenzurisane i preoblikovane kako bi postale instrument za socijalizaciju i „građansku dresuru“. Braća Grim su svoje zbirke otvoreno nazivali „Erziehungsbuch“ (vaspitni priručnik), sistematski brišući erotiku i subverzivni naboj, a ubacujući hrišćanske i patrijarhalne vrednosti, naglašavajući pokornost, radnu etiku i pasivnost (posebno za devojčice). To je bila originalna „vakcinacija“ bajki – sterilizacija teksta kako bi se stvorio model idealnog, poslušnog građanina. Deca nisu sunđeri, već mete industrije kulture Kada danas neko kaže da su deca „mali sunđeri“ koje moramo zaštititi prepravljanjem starih priča, on zapravo ponavlja grešku buržoazije iz 19. veka i Diznijeve korporacije iz 20. veka (obe ove ideologije nad bajkma mnogo su nas koštale). Zajps oštro podseća da dečja književnost, sama po sebi, ne postoji – ona se uvek piše za odrasle urednike, roditellje i vaspitače koji preko nje nameću svoje interese. Dečja književnost je, pre svega, roba kojom danas dominiraju veliki konglomerati kako bi ostvarili maksimalan profit, a ne izolovana oaza nevinosti. Dizni je kulturu „čišćenja“ bajki doveo do apsoluta, stvarajući sterilne, jednodimenzionalne mitove o tome kako dobro uvek pobeđuje zlo u patrijarhalnoj hijerarhiji, gde su devojke pasivne lepotice koje čekaju izbavljenje, a muškarci hrabri spasioci. Brisanje nasilja i „prilagođavanje“ sadržaja deci ne rešava problem predrasuda u društvu; ono samo stvara lažnu i licemernu, „dezinfikovanu“ sliku sveta koja umrtvljuje kritičku svest i pacifikuje decu. Šta je pravo rešenje? Brisanje stereotipa iz starih bajki i zabranjivanje „ružnih“ komentara je intelektualna lenjost. Ne borite se protiv predrasuda tako što ćete maskirati istoriju, već tako što ćete je dekonstruisati. Umesto da decu tretiramo kao bespomoćne sunđere koje treba izolovati od složenih i mračnih motiva klasika, naš zadatak bi trebalo da bude učenje dece kritičkom i maštovitom čitanju! Odnosno, možete li popričati sa deccom nakon pročitanog, ili odmah otvoriti IG nalog i osuti paljbu po Vuktoru Igoou, Magarećoj koži i ostalim bajkama i pričama koje se ne uklapaju u ružičasti svet? Zajps insistira da vrednost bajke leži upravo u njenoj moći da nas trgne i suoči sa teškim realnostima, da nas natera da mislimo jače o svetu oko nas. Ako iz originalne bajke izbacimo sve što je mračno, rasističko ili seksističko samo da ne bismo uvredili savremeni senzibilitet, deca nikada neće naučiti da prepoznaju te ideologije u stvarnom životu. A svi smo svedoci da nas razne ideologije uništiše, odnosno nepoznavanje istih… „Nećemo valjda da menjamo bajke? O, e vala hoćemo“, piše na Instagramu. Slažem se da nam trebaju promene, ali ne kroz cenzuru i „peglanje“ prošlosti! Prava promena leži u tome da klasične bajke čitamo sa decom kritički, da razgovaramo o tome zašto su napisane tako kako jesu i čije su interese štitile. Istovremeno, odgovor leži u stvaranju zaista novih, subverzivnih i oslobađajućih bajki (poput onih koje pišu savremeni progresivni autori) koje se ne plaše da obore patrijarhalne i klasne norme, a ne u sterilizovanju starih tekstova. Pustimo bajke da budu ono što jesu – svedočanstva o našoj mračnoj istoriji i borbi za preživljavanje. Tek kada prekinemo „magične čini“ industrije kulture i prestanemo da tretiramo decu kao fragilne sunđere, moći ćemo da ih naučimo kako da se bore protiv stvarnih, a ne samo izmišljenih čudovišta. Živele bajke, tekstovi okrutne fabule – naš krvotok civilizacije!
Knjiga koja je izašla iz korica: Kako su kroz radionicu „Čuvari tajne” oživeli priču
Kažu da knjiga pripada autoru dok je piše, a čitaocu čim je otvori. Juče sam imala privilegiju da vidim kako moji “Čuvari groblja” postaju deo dečjih svetova na još jednoj fantastičnoj radionici. Ovo nije bila samo priča o romanu – ovo je bila priča o transformaciji i novim uglovima posmatranja. Snaga ženskog glasa i Dan žena Povodom Dana žena, sa decom je otvorena jedna važna temtema: kako su kroz istoriju književnosti mnoge priče bile ispričane isključivo iz muške perspektive. Razgovarali su o tome kako novi, drugačiji glasovi donose sveže uglove gledanja, baš kao što to čini naš junak Vihor. Prizvali su u pomoć velike umove – od Meri Šeli i Virdžinije Vulf, preko kraljice misterije Agate Kristi, pa sve do naših heroina Desanke Maksimović i Grozdane Olujić. Deca su učila da književnost nije statična, već da se stalno menja onako kako se menjaju oni koji je pišu. Šta su stvarali na radionici „Čuvari priča“? Zlatna nit i sertifikati Gledati decu kako od početne tišine stižu do žustre debate o mitskim bićima i životnoj ravnoteži, podsetnik je zašto pišem. Uz njih vjerujem da su svi naučili da je zlatna nit kojom su stvarali zapravo trag koji empatija ostavlja u svima nama. Na kraju radionice, učenici su zasluženo poneli sertifikat „Čuvar priča“. Jer, dok čuvamo priče, mi zapravo gradimo ljude koji će sutra čuvati ovaj svet. Hvala deci na iskrenosti i brendu Knjigram koji moju viziju oživljava na najlepši način. Mi ne čitamo samo da bismo znali, čitamo da bismo postali bolji ljudi. Uz čitanje bih dodala i slušanje…
Kako su bajke povezane sa kognitivnim modulima u mozgu? I, da li je to zapravo moguće?
Bajke ne opstaju slučajno; one funkcionišu kao memi (termin koji je skovao Ričard Dokins jedan čisti genije, razvila Suzan Blekmor, a u kontekstu bajkovnog svijeta do tančina objasnio Džek Zajps) – jedinice kulturnog prenosa koje se ponašaju poput bioloških gena. Memi su ideje ili obrasci uskladišteni u ljudskom mozgu koji se razmnožavaju imitacijom i prenošenjem. Da bi bajka (kao mem) preživjela u konkurentnom okruženju, ona mora da posjeduje tri karakteristike: vjernost (sposobnost tačnog kopiranja), plodnost (sposobnost stvaranja mnogo kopija) i dugovječnost . Poput “sebičnog gena”, bajke su usmjerene na sopstveni opstanak i prilagođavaju se promjenama u okruženju. Dakle, iako se ja nerviram zbog urušavanja bajkovnog koncepta u rukama Diznija i ostalih kapitalističkih konglomerata, nije to ništa što jedan bajkovni tekst neće preživjeti, nije da nije preživio hiršćansku vakcinaciju kako to volim istaći. I u tome je njegova moć i ljepota! Mozak, taj fantastični organ koji nam pomaže čak I da maštamo (a ne samo da pokrećemo ratove), posjeduje modularnu organizaciju koja se sastoji od različitih kognitivnih mehanizama specifičnih za određene domene ili zadatke, poznatih kao moduli. Prema teoriji antropologa Dana Sperbera, veza između bajki i kognitivnih modula objašnjava kako se priče obrađuju, pamte i uspiješno prenose kroz kulturu: Urođeni i stečeni moduli Ljudski mozak posjeduje urođene module za učenje, koji predstavljaju biološke adaptacije. Ovi urođeni moduli oslanjaju se na kognitivne unose kako bi generisali takozvane stečene module, koji imaju direktne kulturne funkcije. Pored toga, tu je i jezički modul koji ljudima omogućava da usvoje jezik i narativne unose, da ih kopiraju, obrade i reprodukuju u komunikaciji sa drugima. 4. Kulturna stabilnost i opstanak priče Zahvaljujući ovom razvijenom kognitivnom mehanizmu, određene bajke duboko se utiskuju u naš um, I nije li to prelijepo? Sve dok takva priča nastavlja da ispunjava biološke i kulturne uslove neophodne za njeno prepoznavanje i relevantnost, mi ćemo nastaviti da je se sjećamo i da je prenosimo. To stalno prenošenje i reprodukovanje obezbeđuje relativnu stabilnost unutar same ljudske kulture. Ovo objašnjava zašto nam klasične bajke djeluju toliko prirodno, kao da smo rođeni sa njima – naš mozak doslovno formira specifične neuronske i kognitivne obrasce osmišljene da te prepoznatljive narative hvataju, čuvaju i dijele dalje. A zašto su nam bajke važne? Često volim istaći da su bajke naš krvotok, naš genom, ali danas ću reći nešto malo drugačije – bajke su naša nada da će sve biti dobro. To su priče o preživljavanju sa nadom, priče koje nose alat koji nas uči kako da preživimo – da zmajevi postoje ali I da ih možemo poraziti. Nije li to najljepša pouka koju možemo pružiti djetetu? Ovdje naravno, zmaj je metafora za čovjekolikog monstruma koji se vjekovima unazad krije ispod zmajske kože… Čitajte bajke, maštajte, mozak će nam pomoći da obradimo sve što znamo, a dok imamo bajke – biće dobro. One nisu anestezija da nas umrtvi dok život prolazi pored nas već vilinska hrana za dušu I srce jer nauka je kako to kaže Džek Zajps potvrdila da su bajke programirane da postoje u našem mozgu….
Čuvari groblja – radionica koja je oživela priču: Zašto Knjigram izvodi knjige „u šetnju” među decu?
U Knjigramu vjeruju da knjiga nije samo skup slova na papiru, već živo BIĆE (ono slatko, najslađe) koji raste onoliko koliko mu mi dozvolimo da nas dotakne. Zato sa željela da pokažem djeci uz pomoć Danijele da knjiga može da se živi, a ne samo čita. Jer, nije li to suština svake knjige? Zašto radionice? Ideja je jednostavna: želim da deca osete miris priče, da uđu u cipele (u ovom slučaju šape) njenih junaka i da kroz igru shvate da su oni ti koji pričama daju boju. Prva takva avantura bila radionica pod nazivom “Čuvari priča” koja je inspirisana romanom “Čuvari groblja”. Kako su oživeli “Čuvari groblja” kroz radionicu “Čuvari priča”? Nisam želela klasičnu analizu dela. Želela sam iskustvo koje je Knjigram sa Danijelom mogao da im pruži: Lekcija od Vihora i Zlatna nit Pas Vihor je, uz dve bezobrazno nevaspitane a opet genijalne crne mačke, naučio decu najvažnijoj stvari: važno je saslušati priču do kraja. U svetu koji žuri, deca su naučila da nas nestrpljenje može odvesti na pogrešan trag. Na kraju, kao zlatni pečat druženja, svako dete je ostavljalo svoj trag zlatnom niti po papiru. Ta nit je simbol svih onih nevidljivih veza koje priče ostavljaju u nama. Jer, dok čuvamo priče, mi zapravo čuvamo sebe od nas samih. Srce kuca, proljeće je tu blizu, pogledajmo pse oko nas… Možda šapuću najlepše priče o tome kako se bore protiv zime da sačuvaju proleće od onih koji su povređeni…
МИТОПОЕТСКА ЛОГИКА И МОТИВ ЗЛАТНИХ НИТИ У РОМАНУ „ЧУВАРИ ГРОБЉА“ МАРИЈЕ НЕНЕЗИЋ
Кад бајка добије крила (и шапе!) 🐾 Људи моји, ја сам данас толико срећна да морам то одмах да подијелим са вама! Знате онај осјећај кад напишете нешто, а онда вам се јави неко ко не само да је прочитао сваку ријеч, него је “заронио” у причу дубље него што сте се надали? Управо то ми се десило са Данијелом Николић. Данијела је неко ко свакодневно ради са дјецом, води креативне радионице и најбоље зна колико је важно сачувати то дјечје, чисто у нама. Кад сам добила њено виђење “Чувара гробља”, остала сам без текста. Она није видјела само псе и мачке; она је у мојим јунацима препознала чуваре космоса, митске нити и ону невидљиву љубав која нас све држи на окупу. Толико је лијепо (и стручно!) објаснила дух ове књиге да сам просто морала да вам пренесем њену рецензију у цјелости. Уживајте у читању онако како сам и ја уживала – уз осмијех! “Чувари гробља” нису књига са фантастичним мотивима у жанровском смислу, већ роман дубоко уроњен у митопоетски и архетипски свет. Зато простор гробља престаје да буде место коначности, већ прелаза – границе на којој се одржава равнотежа светова, неутрално тле где је све једно и исто. Пси, чувари гробља, тако постају носиоци моралног и космичког реда. Њихова верност, способност да штите друге и да воле без услова показују вредности на које људи често заборављају. У срцу романа налази се универзално пријатељство које превазилази врсте, страхове и границе. Куја која у налету Баба Марте узима и одгаја два мачета показује да брига за другог може бити јача од инстинкта и од више силе, чак смисао битисања. Баба Марта, која у нашем свету хода као стара, сенилна и осветољубива фигура, делује несвесно, под утицајем више силе – богиње Моране. Али у свету вечног пролећа она остаје девојчица, чиста и недодирнута временом. Овде видимо инверзију митске логике: као што Персефонино одсуство изазива зиму, тако Марта својим повратком у свет људи носи хладноћу и неред. Роман користи и орфејски мотив забране гледања. Као што Орфеј не сме да се окрене и погледа Еуридику да је не би заувек изгубио, тако и истина у “Чуварима гробља” није доступна одмах. Поглед, као и знање, мора бити стрпљив. Опасност не лежи у самом гледању, већ у неразумевању: покушај да се истина ухвати одједном претвара љубав у губитак. Истина се открива постепено, кроз причу, као што се и митови не откривају одмах, већ захтевају време и пажњу – лекција коју ће млади штенац Вихор на крају ипак успешно усвојити. Један од најважнијих слојева романа чине гласови животиња. Мали пас Вихор води читаоца кроз причу својом визуром и непосредношћу, док Жуја, Гром и мачке Тмуша и Тма преносе глас пророчанства, показујући прошлост, садашњост и могућност будућности. Њихов глас није само информација, већ морална и космичка оријентација: они памте, чувају и уче како се живи у складу са вредностима. Управо тај слој приближава озбиљну структуру романа деци, јер животињски свет делује као мост између реалног и митског, између игре и озбиљних тема. Деца бивају позвана у ту игру, без страха, јер су нити у њиховим рукама, у њиховом настојању да на чист и несебичан начин буду оно што јесу и тако дају смисао свеколикој потреби за причањем које у њиховој свести бива обликовано као непоновљиво и никад виђено искуство. Златне нити које повезују псе и светове видљиве су само чуварима – метафора приповести која држи свет на окупу и штити га од вечне зиме, хладноће и заборава. Тек стрпљењем, слушањем и памћењем Вихор постаје изабрани чувар који може да споји Марту и Грома и тако поново успостави равнотежу. Зато прича о необичном пријатељству делује као Аријаднина нит која омогућава јунацима, па и самом читаоцу, да разумеју сложеност живота. Отворени крај романа потврђује митску логику приче: свет се не спасава једним чином, већ сталним обнављањем приче. Док год постоје они који чувају друге – и они који чувају причу – постоји нада да равнотежа може бити враћена. „Чувари гробља“ су роман о томе да нас не спасава сила, већ однос. Оне чисте, једноставне везе какве умеју да створе само пси – и приче које нас држе заједно као златне нити – показују праву вредност причања, пријатељства и бриге за друге. Не прекидајте нит! Данијела Николић КЊИГРАМ – радионице креативног читања и писања
Skica koja je rodila mrak: Prva priča o Tmuši i Tmi
Ovaj tekst nastao je prije nekoliko godina, u onom neobičnom periodu kada su mi se priče same javljale – bez najave, bez plana, kao da su oduvijek postojale u vazduhu, čekajući samo nekoga da ih zapiše. Pripada svijetu ‘Čuvara groblja’, ali stoji i sasvim samostalno – kao mala, mračna bajka o onima koji se rađaju nevidljivi, a ipak nauče da čuvaju. Inspiracija me je pronašla u davnom sjećanju na jednog čovjeka sa sela. Pričali su da je imao dvije crne mačke, tajanstvene i tihe, koje su se zvale Tmuša i Tmina. Ta imena su ostala u meni kao odjek nečeg drevnog, nečeg što pripada sjenkama. U mojoj priči, Tmuša i Tma postale su mačke sa ivice: bića zarobljena između dvorišta i groblja, između svjetla i tame, između života i pamćenja. Njihova sudbina govori o napuštanju, ali i o onoj čudnoj, tihoj odgovornosti koju ne biramo sami, već je naslijedimo kao dug prema onome što ostavljamo za sobom. Ovo je jedan od onih tekstova koje nisam tražila, ali su me strpljivo čekali da ih ponovo pronađem i pustim u svijet. Moje najdraže spletkarke, gospođe crne mačke! Tmuša i Tma: život prije Čuvara groblja Životi mačaka nešto su najekstravagantnije što se nekom biću može dogoditi da upozna. Zamislite: rodite se kao mačka i živite tim, naizgled dosadnim i monotonim životom koji se drži preciznog plana i programa. A to je: spavanje, lov ili, eventualno, čekanje da neko donese hranu; opet spavanje, malo igre, malo hrane — i tako u krug. No, to su one srećne mačke koje su se rodile pod tom blještavom mačijom zvijezdom. A one druge, manje srećne mačke, koje se nisu rodile u nekom toplom i sigurnom dvorištu… eh, to je već posebna priča. I upravo ona je posvećena junacima ove priče. Tmuša i Tma dva su crna mačeta. Žive na obližnjem groblju. Kriju se ispod klupa dok starije žene sjede i gledaju u daljinu. Kada je više ljudi, i kada je opasnost veća, veoma brzo se ispenju na obližnji bor i sa visoke grane posmatraju povorke crno odjevenih ljudi. Hrane na groblju ima u izobilju. Šumskih miševa, crkvenih miševa, običnih miševa — na svakom ćošku. Nisu problem ni gušteri; njihovi repovi izuzetno su ukusni. A tek ptice, kada je sezona ptica: vrabac, lasta, svraka — ako se uspije uhvatiti. Samo ne puževi, iako ih ima najviše. Puževi, zajedno sa crvima, oni su ti koji crtaju staze za izgubljene duše, a Tmuša i Tma nikako ne žele da duše lutaju unaokolo bez cilja. Jer oni znaju šta znači biti izgubljen i lutati. Vratimo se nekoliko mjeseci unazad. U obližnjem seoskom gazdinstvu jedna obična šarena mačka, iskusna lovkinja, u izbi je omacila dva mačeta. Međutim, kada je domaćin ušao i shvatio da se njihova miljenica omacila, bio je začuđen — šarenih mačića nije bilo. Čuo se mjauk, ali sve je ostalo na tome. Tek kada je bolje pogledao, imao je šta da vidi: dva crna mačeta, crna poput tmine i crna poput tmuše. Zapanjen, jer u selu nije bilo crnih mačaka, sjeo je na prag izbe i uhvatio se za glavu. „Mačka mi je omacila Tmušu i Tmu“, promrmljao je. Ne časeći časa, uzeo je vreću i svojim drhtavim rukama dohvatio tek rođene mačiće i ubacio ih u džak. Da li ih je majka pogledala? Nije. Ostala je tu gdje je i bila, nezainteresovano gledajući u desni ćošak, svjesna da to nisu ni prvi ni posljednji mačići koje će odnijeti od nje. To je, bar, znala oduvijek. Mrak se počeo spuštati sve brže i brže, kao da sluti da mora prigrliti svoja dva mala mačeta. „Tmuša i Tma“, ciktao je domaćin. Idući putem, razmišljajući o tome da je rijeka daleko i da će uskoro oluja, krajičkom oka ugledao je crkveno groblje — utonulo u mrak, mirno i tiho, spremno da prigrli ova mačeta. Ne razmišljajući i bez osvrtanja, džak je bacio u dvorište. Jedan potmuli prasak označio je da je džak pao na mermer, ali mačići se nijesu čuli. Sva djeca trebaju svoju majku. Pa čak i ovi mačići koji su svojim tek rođenim tijelima dotakli mermer obližnjeg groblja. Hladnoća koja se širila obuzimala je male drekavce, ne dozvoljavajući im da se odvoje jedno od drugog. A kako bi i mogli? U džaku, gotovo bez vazduha, uprkos hladnoći koja je stezala, držali su se jedno uz drugo. Sve dok se, sasvim nenadano, nijesu odvojili od tla. Žuta prilika, sakrivena od tame u kojoj su se nalazili, progovori: „Svake sezone novi džak za mene.“ I nesta. Mali rječnik velikih pojmova IzbaPomoćna seoska prostorija, najčešće od kamena ili drveta, u kojoj se čuva hrana, alat ili stoka; često hladna i skrajnuta, mjesto koje pamti više nego što pokazuje. Omaciti seReći za mačku kada se okoti, odnosno donese na svijet mačiće. Mačija zvijezdaNarodni, poetski izraz za sreću s kojom se neko rodi; vjerovanje da svaka mačka ima svoju zvijezdu pod kojom joj je zapisan život. PovorkaSkup ljudi koji se kreće zajedno, najčešće u tišini i s određenim povodom; u priči – pogrebna povorka. DrekavciU narodnim vjerovanjima, drekavci su mitološka bića čiji se prodorni, jezivi krik čuje noću, naročito u blizini grobalja, šuma i raskršća. Često se povezuju sa nemirnim dušama, napuštenom djecom ili bićima koja su ostala „između svjetova“.U ovoj priči riječ se koristi i nježno, kao naziv za tek rođene mačiće, ali sa skrivenim značenjem — jer i oni, poput mitoloških drekavaca, dolaze na svijet na granici tame, napuštanja i tišine. TminaGusta, duboka tama; više od običnog mraka, često vezana za osjećaj nepoznatog ili straha. TmušaRiječ izvedena iz tame; označava ono što je skriveno, nejasno ili obavijeno sjenom. U priči – i ime. MermerKamen od kojeg se često prave nadgrobne ploče; hladan, tvrd, ali trajan materijal koji pamti. PrilikaBiće ili pojava nejasnog oblika; često se koristi za natprirodna, prolazna ili neimenovana bića. GazdinstvoSeosko domaćinstvo; imanje na kojem se živi i radi, sa stokom, pomoćnim objektima i porodicom.
Ko razmišlja o čuvarima groblja?
Odavno nisam pisala o mojim Čuvarima, i ne zbog toga što nemam šta reći, već jer jednostavno život nas gura da nemamo vremena. Kradem trenutke mog odmora da bih napisala još koji red neke tamo knjige, pričitala još koju stranicu knjige koja mi je važna, popila bar jednu kafu koja je makar mlaka…. I tako, dan po dan, nakupi se toga. A praznici prošli, vatrometi, koji su bubnjali do neslućenih visina, petarde koje su odzvanjale ulicama kao da je ratno stanje, a te petarde, gle čuda, zabranjene. Voljela bih živjeti u zemlji koja ima hologramske vatromete, ni jedan pas ne bi se uplašio. Ali, nije to glavna tema ovoga pitanja… Dok svijet oko mene juri ja sjedim sa svojim mislima i pitam se nešto sasvim drugo:ko, zaista, razmišlja o čuvarima groblja?O onim psima koji noć provode budni, koji čekaju da se negdje sklone od hladnoće, koji ostaju i kada svi drugi odu? Priznajem, to nije tema za laganu jutarnju kafu.Naročito ne za nedjelju, kad smo još bunovni i željni brzog, površnog mira.Ali baš tu počinje zabluda. Mnogi misle da je pisanje o onome što ostaje iza nas mračno.„I još knjiga za djecu?“ – pitaju se, sa blagim nepovjerenjem.Kao da su djeca krhka, a istina opasna. A istina je, zapravo, sasvim drugačija. Razmišljanje o čuvarima groblja nije opsesija smrću.To je duboka, tiha ljubav prema životu. Zašto je ovo priča za djecu?Zato što su djeca često mudrija nego što mislimo.Ona se ne plaše istine – ona traže smisao.Traže magiju tamo gdje smo mi odrasli podigli zidove. Moja priča vraća upravo to:zaboravljeni osjećaj pripadanja. Mitologija koja nas gradi. Priče o Babi Marti nisu samo legende o vremenu – one govore o ćudljivosti prirode, o ciklusima, o strpljenju i poštovanju. To su bajke koje su nam pričali djedovi i bake, negdje na ivici sna i stvarnosti, učeći nas ko smo i odakle dolazimo. A to je nešto što se nikad ne zaboravlja. Vjernost koja prevazilazi svjetove.Pas u Čuvarima groblja nije simbol tuge, već zaštite. On je čuvar sjećanja, saputnik koji ostaje i kada se svjetla ugase. Kroz njega djeca uče empatiju, hrabrost i bezuslovnu ljubav – onu koja ne traži nagradu. Pa ko, onda, zaista razmišlja o čuvarima groblja? Oni koji se ne plaše tišine.Oni koji znaju da svaka priča ima kraj, ali i da joj baš taj kraj daje težinu i smisao.Oni koji umiju da vide dubinu tamo gdje drugi vide samo tamu. Ovo su priče za djecu koja tek uče da svijet nije samo šarenilo sa ekrana, već i topla zemlja iz koje niču legende.I za roditelje koji žele da njihova djeca rastu sa korijenima, a ne samo sa površnim slikama. Moja tišina je moj izbor.A moj izbor kao autora je da čuvam priče koje drugi, iz straha ili žurbe, zaobiđu.
Nova Amazonija – p(pro)utovanje Melambrozijom kroz tugu i nadu
Moram odmah priznati: ja sam zahtjevan, ponekad i naporan čitalac. Novu Amazoniju bih vjerovatno pročitala i ranije, da nije bilo nekoliko ometajućih faktora o kojima ovom prilikom neću govoriti. Počeću od onoga što najviše volim, a to su memoari! Memoarski segment romana izveden je izuzetno uspješno – prirodno, emotivno i funkcionalno za samu radnju. On djeluje kao svojevrsni fast forward, ali ne na uštrb dubine, već kao pažljivo vođena unutrašnja linija sjećanja. Autor vrlo sigurno vodi čitaoca kroz taj sloj, bez patetike, ali s iskrenom emotivnom težinom. Na pojedinim mjestima, u ranijem dijelu pripovijedanja, moglo se osjetiti da bi određene narativne cjeline drugačije funkcionisale od jasnijeg zaokruživanja – tek toliko da se svjetlo scene blago priguši, poput lampe nad kojom se spušta plašt čarobnjaka. Ipak, to ni u jednom trenutku ne narušava cjelinu, već prije govori o bogatstvu likova i prostora koje je autor stvorio. Njihova čista, osjetljiva priroda – bića koja osjećaju sve što se može osjetiti – ostavlja snažan emotivni trag. Posebno treba istaći dio romana koji se razvija uoči dolaska do Mamutovca. Tu autor pokazuje zavidnu narativnu sigurnost i stilističku zrelost. Izuzetno elegantno, gotovo suptilno, obrađeno je nešto duboko strašno i potresno, bez potrebe za eksplicitnošću. Upravo u toj suzdržanosti leži snaga: emocije su guste, gotovo opipljive. Čitalac osjeća bol, strah, paralisanost i onu tihu vrstu ludila koja lebdi u vazduhu. To je vještina koju rijetki pisci zaista posjeduju. Nova Amazonija je knjiga koja odiše uzvišenom atmosferom. Ta uzvišenost kovitla se kroz autorove sinestezije: boje voza, ukus tuge na jeziku, ali i snažnu, gotovo prkosnu želju da se iz tame izađe. Iznad svega – kroz cijeli roman provijava nada. Ne banalna, već ona tiha, uporna, ljudska. Simbolički, putovanje brodom Melambrozija dodatno pojačava taj osjećaj – kao da čitalac plovi kroz mračnu, ali svetačku supstancu tuge, koja ne uništava, već preobražava. Melambrozija nije samo prevozno sredstvo, već stanje duha. Posebnu pažnju zaslužuje i autorov odnos prema mitologiji. Izbjegnuta je česta zamka oslanjanja na očekivanu „balkansku mitološku ornamentiku“. Umjesto toga, mitološke figure su postavljene s distancom i poštovanjem, označene kao boginje – što je snažan stilistički signal i promišljen interpretativni izbor. Mitski sloj romana izuzetno je uspješan i skladno uklopljen u cjelinu. Roman je pisan pažljivo i promišljeno; tokom čitanja hvatala sam bilješke, neke sam uspjela zabilježiti, neke su ostale u pamćenju – što je možda i najjači pokazatelj utiska koji knjiga ostavlja. U jednom cijelom poglavlju, autor gotovo velikom narativnom parentezom dopušta čitaocu da tugu doživi kao jedinstvenu, jer ona to i jeste. Vidi poglavlje IX ako te baš mnogo zanima. Posebno je važno istaći da je Nova Amazonija u domaćem književnom kontekstu pionirski roman. Riječ je o rijetkom primjeru inkluzivne književnosti za djecu i mlade koja s ozbiljnošću, dostojanstvom i estetskom promišljenošću govori o neurodivergentnim i fiziodivergentnim junacima. Autor ne poseže za didaktičnošću niti za objašnjavanjem „različitosti“, već ih prirodno ugrađuje u svijet priče, čineći ih ravnopravnim nosiocima radnje i značenja. Roman je označen kao fantastična basna – termin koji na teorijskom planu može djelovati nezgrapno i hibridno, ali se u samom čitalačkom iskustvu pokazuje izuzetno funkcionalnim. Nakon čitanja postaje jasno da ta žanrovska otvorenost nije slabost, već prednost: ona omogućava da se složene teme identiteta, tijela, percepcije i pripadanja ispričaju na način koji je istovremeno pristupačan mladim čitaocima i duboko slojevit za odrasle. Na kraju dana, svi smo malo više kao Uča: možemo plakati i biti osjetljivi, ali Uča je naš genom. Na kraju, Nova Amazonija je lijepa, osjećajna, neobična i melankolična knjiga – ali istovremeno i optimistična. Prava čitalačka sinestezija, kaleidoskop sjećanja koji proviruje iz svake pukotine teksta. Već na samom početku, roman postavlja svečanu atmosferu iščekivanja i otvara ono najteže, ali i najvažnije pitanje koje jedan roditelj može postaviti: A šta ako, uprkos svemu, ostanu usamljeni?