marija nenezic

Danas sam na Instagramu naletela na objavu koja me je, blago rečeno, duboko iznervirala. Govoreći o “spornim” i arhaičnim sadržajima u bajkama na kojima smo odrasli, autori profila su postavili retoričko pitanje o tome koliko jedna priča može da utiče na dete, a zatim dramatično odgovorili: „MOŽE, MNOGO. Oni su mali sunđeri sa velikom upijajućom moći…“ Zatim su pozvali na prilagođavanje sadržaja deci, brisanje predrasuda iz bajki, i usput zapretili da će „nepodobne“ komentare brisati.

Viktor Igoo da zna šta pišu danas o njegovom remek-djelu razmislio bi dobro da li bi napisao Zvonara Bogorodičine crkve u Parizu!

Na prvi pogled, ovo zvuči kao plemenita briga za dečju psihu. Međutim, kao neko ko se bavi dubinskom istorijom i ideologijom bajki, moram da kažem: ovakav stav je ne samo naivan, već predstavlja opasnu regresiju koja savršeno služi upravo onom sistemu protiv kog misli da se bori.

Da bismo razumeli zašto, moramo sagledati bajke iz ugla Džeka Zajpsa, jednog od najvećih savremenih proučavalaca ovog žanra. Taj sporni Instagram post zapravo ne predlaže ništa novo; on samo zagovara novu, modernu iteraciju „vakcinacije“ bajki, procesa koji traje već vekovima. I nije jedini, jer prečessto se desi da neko od zabrinutih roditelja pozove na linč!

Od okrutne stvarnosti do građanske dresure Autori ovakvih objava zaboravljaju osnovnu istorijsku činjenicu: bajke izvorno uopšte nisu bile namenjene deci, niti su bile pedagoški alat. Niti Zvonar pisan za djecu, ali… ostavimo po strani to kako je prilagođen mlađima da upoznaju jednu prelijepu priču o Evropi koja je postojala i zapravo, još uvijek postoji. Mada, nije to samo Evropa, čitav svijet je takav… U svojim ranim, usmenim oblicima, bajke su bile surove, nimalo ulepšane priče odraslih seljaka i potlačenih klasa koje su odražavale brutalnu realnost feudalnog života: glad, napuštanje dece, silovanje, nasilje i bespoštednu borbu za opstanak. Te priče su nosile snažan subverzivni i utopijski potencijal, izražavajući želju nižih klasa da preuzmu moć i promene društvo.

Onda se dogodilo ono što Zajps naziva „procesom civilizovanja“ odnosno ono što ja obožavam zvati “vaakcinacija”! i prisvajanja od strane aristokratije i buržoazije. Krajem 17. veka u Francuskoj (Šarl Pero), a zatim u 19. veku u Nemačkoj (braća Grim), bajke su preotete, cenzurisane i preoblikovane kako bi postale instrument za socijalizaciju i „građansku dresuru“. Braća Grim su svoje zbirke otvoreno nazivali „Erziehungsbuch“ (vaspitni priručnik), sistematski brišući erotiku i subverzivni naboj, a ubacujući hrišćanske i patrijarhalne vrednosti, naglašavajući pokornost, radnu etiku i pasivnost (posebno za devojčice). To je bila originalna „vakcinacija“ bajki – sterilizacija teksta kako bi se stvorio model idealnog, poslušnog građanina.

Deca nisu sunđeri, već mete industrije kulture Kada danas neko kaže da su deca „mali sunđeri“ koje moramo zaštititi prepravljanjem starih priča, on zapravo ponavlja grešku buržoazije iz 19. veka i Diznijeve korporacije iz 20. veka (obe ove ideologije nad bajkma mnogo su nas koštale). Zajps oštro podseća da dečja književnost, sama po sebi, ne postoji – ona se uvek piše za odrasle urednike, roditellje i vaspitače koji preko nje nameću svoje interese. Dečja književnost je, pre svega, roba kojom danas dominiraju veliki konglomerati kako bi ostvarili maksimalan profit, a ne izolovana oaza nevinosti.

Dizni je kulturu „čišćenja“ bajki doveo do apsoluta, stvarajući sterilne, jednodimenzionalne mitove o tome kako dobro uvek pobeđuje zlo u patrijarhalnoj hijerarhiji, gde su devojke pasivne lepotice koje čekaju izbavljenje, a muškarci hrabri spasioci. Brisanje nasilja i „prilagođavanje“ sadržaja deci ne rešava problem predrasuda u društvu; ono samo stvara lažnu i licemernu, „dezinfikovanu“ sliku sveta koja umrtvljuje kritičku svest i pacifikuje decu.

Šta je pravo rešenje? Brisanje stereotipa iz starih bajki i zabranjivanje „ružnih“ komentara je intelektualna lenjost. Ne borite se protiv predrasuda tako što ćete maskirati istoriju, već tako što ćete je dekonstruisati.

Umesto da decu tretiramo kao bespomoćne sunđere koje treba izolovati od složenih i mračnih motiva klasika, naš zadatak bi trebalo da bude učenje dece kritičkom i maštovitom čitanju! Odnosno, možete li popričati sa deccom nakon pročitanog, ili odmah otvoriti IG nalog i osuti paljbu po Vuktoru Igoou, Magarećoj koži i ostalim bajkama i pričama koje se ne uklapaju u ružičasti svet? Zajps insistira da vrednost bajke leži upravo u njenoj moći da nas trgne i suoči sa teškim realnostima, da nas natera da mislimo jače o svetu oko nas. Ako iz originalne bajke izbacimo sve što je mračno, rasističko ili seksističko samo da ne bismo uvredili savremeni senzibilitet, deca nikada neće naučiti da prepoznaju te ideologije u stvarnom životu. A svi smo svedoci da nas razne ideologije uništiše, odnosno nepoznavanje istih…

„Nećemo valjda da menjamo bajke? O, e vala hoćemo“, piše na Instagramu. Slažem se da nam trebaju promene, ali ne kroz cenzuru i „peglanje“ prošlosti! Prava promena leži u tome da klasične bajke čitamo sa decom kritički, da razgovaramo o tome zašto su napisane tako kako jesu i čije su interese štitile. Istovremeno, odgovor leži u stvaranju zaista novih, subverzivnih i oslobađajućih bajki (poput onih koje pišu savremeni progresivni autori) koje se ne plaše da obore patrijarhalne i klasne norme, a ne u sterilizovanju starih tekstova.

Pustimo bajke da budu ono što jesu – svedočanstva o našoj mračnoj istoriji i borbi za preživljavanje. Tek kada prekinemo „magične čini“ industrije kulture i prestanemo da tretiramo decu kao fragilne sunđere, moći ćemo da ih naučimo kako da se bore protiv stvarnih, a ne samo izmišljenih čudovišta.

Živele bajke, tekstovi okrutne fabule – naš krvotok civilizacije!