marija nenezic

Књига Чувари гробља, ауторке Марије Ненезић, по узору на најбоља дјела дјечје књижевности, преплићући познате и мање познате легенде и приче са неким новим универзумима, читаоцима нуди једну оригиналну и надасве узбудљиву атмосферу у којој ће пронаћи одговоре на бројна питања из живота који тек требају начети. У тајнама псећег свијета, који својим шармом само на први поглед може асоцирати на чувени анимирани филм ”Сви пси иду у рај” (All Dogs Go to Heaven), ауторка преиспитује неке од основних феномена који на овај или онај начин заокупљају пажњу човјечанства: пријатељство, живот, смрт, напуштање, емпатија, одговорност, промјена, херојство, одрицање,
привикавање…

Ненезићева на јасан и недвосмислен начин литерарно третира тачку спајања свјетова легенде и реалности, људи и животиња. У њеном фокусу је испитивање свих облика преображаја. У једном тренутку је то прелазак из свијета удобности и безбрижности у свијет суровости живота и одговорности, какво доживљава штенац Вихор, док у другом преображај бива приказан из угла Бабе Марте која је у свом свијету легенде дјевојчица, а у нашем старица која својим смрзнутим срцем шири леден дах нашом стварношћу.

Роман Чувари гробља успијева да читаоцима моћно укаже на назнаке суровости живота и наведе да се озбиљним животним темама погледа у очи на начин примјерен дјечијем узрасту, што ауторки мајсторски полази за руком. Списатељица експлицитно констатује да живот на гробљу није лак и сликајући пасји живот паса провјерава односе младих и старих, појединца и колектива, пса и мачке, људи и животиња, стварности и легенде, оног који прича и оног који причу слуша.

Гробље је мјесто динамике и мјесто у коме се, већ самим насловом, успијева изневјерити хоризонт очекивања, што ће ауторка често користити као приповједачки манир. Гробље је мјесто гдје се свјетови сударају, а приче преклапају. Оно је сусрет са историјом, легендом, традицијом, обичајима, пророчанствима…

Марија Ненезић ређа слике као на филмској траци, а читалац тешко одолијева узбудљивој причи која држи у неизвјесности до самог краја, али и љепоти вокабулара коју ваља усвојити и сачувати у ери која се окомила на ријеч. У том процесу читалац схвата да је увучен у ауторкину замку из које се ослобађа тако што бива научен важну лекцију, попут малог хероја Вихора, а то је да је важно саслушати причу до краја. Свако ко саслуша причу до краја, нарочито у овом нашем до лудила убрзаном времену, прави је херој, јер се све уротило да прича не буде довршена. Ненезићева то зна и зато диже глас! Учи нас да је увијек у животу важно бити спреман за Бабу Марту, за одмрзавање њеног леденог срца.

Ово је прича одбачених о одбацивању, потлачених о тлачењу. Ово је прича о моћи удруживања, организовања и размишљања о вриједностима које као цивилизација промовишемо. Ово је литерарни апел за усвајање псећих вриједности које су људи, данас, очигледно заборавили.
Златне нити о којима ауторка, између осталог, испреда причу истовремено су и награда и казна и ваља их проматрати из више углова и кроз што разнобојнија сочива.

Мислити о Чуварима гробља значи мислити о књизи која тражи свог хероја.
Сви пси су чувари у литерарном универзуму Марије Ненезић, а само посебни чувају оно нешто више. Пси су, у овој дивној причи, сачували свијет од зиме, а ако ауторкин наум успије, сачуваће и нас од нас самих.

Подгорица, Александар Ћуковић
15.11.2023.